Sirova ili skuvana hrana

Kulinarski trendovi se smenjuju isto kao i oni modni, s tom razlikom da u poslednje vreme, kulinarski trendovi postaju prava opsesija mnogim ljudima i to ume da ima i loše, ali i pogubne posledice po zdravlje. Na jednoj strani imamo tradicionaliste koji ističu značaj dugo termički obrađivanih jela, kao i njihov ukus, a na drugoj su se pojavili nutricionistički gurui novog doba propovedajući koristi sirove hrane.

Pa hajde da sa onog biološkog i metaboličkog dela pojasnimo neke bitne činjenice. Nigde u ljudskoj tradiciji koja je zvanično stara nekoliko stotina hiljada godina, a nezvanično i duže, ne postoje narodi koji žive isključivo na sirovoj ishrani credite rapide. Čak i ako pogledamo plemena naseljena u žarkom pojasu planete shvatićemo da svi oni redom koriste vatru za pripremanje obroka. Ono što mi maltene uvek koristimo sirovo kao što su banane, ljudi koji žive u krajevima gde banane prirodno i uspevaju ih najčešće peku ili kuvaju. I za to postoji valjan biohemijski razlog.

Biljna hrana za razliku od one životinjskog porekla ima drugačiji ćelijski zid, koji u našim telima nije razgradiv, jer je napravljen od celuloze. Potrebno je zato biljku duže kuvati kako bi se ovaj zid razbio, a iz ćelija izvukao hranljivi sadržaj. Samo miksovanje ili blendiranje ne može da rasturi ćelijski zid, a čak i da može, jer se najavljuju blenderi najnovije generacije, ostaci tog zida će plutati u osnovnoj masi i praviće nam probleme u digestivnom traktu, otprilike kao da smo pojeli i porciju plute uz glavni obrok.

Naravno, tečnost koja nastaje prilikom kuvanja se nikada ne baca jer se u njoj i nalaze ispušteni minerali i vitamini. No, moguće je da često čujete priče o enzimima koje više temperature uništavaju. I to je apsolutna istina. Ono što vam, recimo, niko ne govori je da mi kao ljudska vrsta ne koristimo metabolički biljne enzime uopšte. Za razlaganje hrane, kao i dalji prenos minerala i vitamina u našim telima služe enzimi koje sami stvaramo u sistemu za varenje. Istina je da nam mogu pomoći i životinjski ukoliko svoje stvaramo u manjoj meri, ali nema govora o tome da su nam potrebni biljni enzimi.

Neki biljni enzimi su ipak toliko moćni da mogu da razlože hranu i nalaze se u ananasu, papaji i kiviju. Međutim, ako ne živite u krajevima gde ovo voće prirodno uspeva tada ta činjenica i ne treba da vas zanima jer nije utemeljena u vašoj okolini. Dakle, generalno gledano biljnu hranu treba skuvati, ispeći, fermentisati ili na bilo koji drugi način obraditi kako bi mogla da bude metabolički iskorišćena. Čak se i salata uzima pomešana sa uljem i sirćetom, ili limunovim sokom kako bi brže “bila” skuvana čim uđe u želudac.

Sa druge strane, za životinjsku hranu važi pravilo da je bolja ako je što sirovija, jer se proteini i aminokiseline koje se nalaze u ovoj hrani daleko manje oštećuju termičkom obradom i tako možemo odmah da ih iskoristimo. Međutim, zbog mogućnosti prisustva parazita i ovu hranu smo naučili kroz hiljade godina da pročišćavamo vatrom.

Nemojte dilemu oko spremanja hrane porediti sa životinjskim carstvom, jer krave na primer imaju četiri želuca u kojima se hrana zaista kuva. I sa ostalim životinjama je vrlo sličan slučaj, a ako pogledamo gorile koje su nam ipak najsličnije credit doar cu buletinul, one biljnu hranu uzimaju kada je prezrela, gnjila po našem ukusu, jer je tako skuvana na Suncu. I ono što je moguće da do sada niste znali, gorile organizovano idu u lov, jer imaju svest o tome da im je potrebna i hrana životinjskog porekla.